Ходочашћа

У КУЋАНИМА, ПОДНО МУРТЕНИЦЕ, ЈЕДНА ОД НАЈНЕОБИЧНИЈИХ ЦРКАВА БРВНАРА У СРБИЈИ
Тај малени горостас
Никла је у тешким временима ропства, као чувар знамења, скровиште наде. Невидљива рука сачувала је и црквицу и народ њен, та два чуда. Стоји тамо скоро два и по века без иједног ексера. Горела је и пљачкана, па опет ницала, „однекуд долећела”. Царске двери осликао је 1780. поп Симеон, из чувене бјелопољске сликарске породице Лазовића. Овде не можете допрети нестрпљењем ни забасати случајно. Да бисте ово видели, морате се потрудити, желети, морате знати како да надживите царства

Пише: Милош Матић
Фото: Милош Матић, Архива НР

Спустимо се са Златибора, пређемо Увац, па код Кокиног Брода скренемо лево. Преко бране на Златарском језеру, која је и мост, опет зађемо у брда. По југоисточном ребру Златибора кривудавим друмом напредујемо у правцу Муртенице и Ивањице. Тако залазимо дубоко у област некад звану Стари Влах, познату још у Немањиној држави Рашка. Јован Цвијић је на више места, рецимо у Психичким особинама Јужних Словена, написао дивне странице о овој области и њеним људима. Пролазио је овуда и добро упознао свет ових горштака, сточара (влаха). Присећамо се Цвијићевих реченица док одмичемо асфалтним путем, мало рошавим, али без ударних рупа.
Прођемо скретање за Бурађу и наставимо ка Јасенову. После неколико километара застајемо, на раскршћу скрећемо лево, на шумски пут. „Карту читај, ал сељака питај.” Аутомобилом се не може још много. Паркирамо на проширењу у лепој буковој шуми, па настављамо пешице. Не срећемо људе, препуштамо се интуицији и логици. И не грешимо.
Избијамо на простране пропланке, крчевине старих шума. Доле, шћућурено у долини, видимо село Кућани. А ту пред нама искрсавају издвојене куће засеока Пета. Настављамо напред, још неку стотину метара. На следећем малом превоју знамо: стигли смо. Група високих борова, усамљених и поређаних као стреле у тоболцу. Треба прићи близу, на свега двестотинак метара, да би се видело шта заиста опасују. Међу њима, до трећине њихове висине, не више, прелепа мала грађевина, дрвени сасуд, црквица.
Једна од најлепших и најнеобичнијих цркви брвнара сачуваних у Србији.

ПРЕДАЊЕ ПАМТИ НАС

У тешко доба ропства под Турцима, веле старе књиге, многе цркве у српским земљама „нису појале”. У пограничној области Стари Влах, познатој по хајдучким и јуначким подвизима, и село Кућани већ дуго немаше храм. Цркве им беху спаљене, уништене. Скупише се кућански домаћини да виде како и кућу Божју некако да скуће. Одлучише да тајно изграде малу цркву брвнару.
„У долини куда протиче Морића ријека потајно отешу јапију, израде осијек, кров, прозоре, врата... и на једној преседлини, у сред Кућанске шуме, од наређеног материјала направе зграду. У њу донесу скривене свете иконе, књиге, сасуде, па доцније огласе да је ту, у њихову шуму, црква однекуд долећела.”
Тако о томе много касније, у новембру 1934, бележи Нови источник, службени лист тадашње Епархије дабробосанске, под уредништвом проте др Петра Маркичевића.
И, ето, скривен на пропланку недалеко до новог гробља, надомак Грбића и Брковића кућа, ниче нови храм. Подигоше га сложно и брзо, кришом. У тој  црквици, веома љупкој и лепој, у том „маленом горостасу”, у том само њима знаном светионику у тами ропства, свише своје молитвено гнездо и похранише своја знамења. Подаље од друмова којима витлају Турци, пустахије и зулумћари.
Нови источник: „Храм у виду лађе направљен од саме лучевине. Осјек мајсторски слубљен, без иједног укуцаног ексера. Кров је раван, данас обрастао маховином. У врху крова је баџа. Олтар у полукругу а у дну имитација припрате.”
И онда дође то чудно вече које је сачувано у причи и предању. У даљини се чује лавеж паса и гласови на турском. Неколико хајдука, задиханих од бежања кроз густу шуму, преко брда, кроз увале, измиче великој потери. Већ је сумрак, дрвеће прави чудне сенке и облике који лако могу дазаварају и заведу на погрешан пут. Гласови су све ближи и нема времена за предах. Како би заварали траг, хајдуци се раздвојише на неколико страна. Турци, мало збуњени, настављају потеру и онда се нагло заустављају. Испред њих, као у каквој чаролији, „у свежњу борова” појављује се једна тајанствена дрвена кућица. Устукнуше, плашећи се да то није неко хајдучко лукавство или знамење неке несреће. Њихов предводник, озлоглашени спахија Туркмановић, смирује своје људе. Један од њих показа прстом на врх кућице, где се на позадини вечерњег неба оцртавао крст. Спахија се насмејуљи и руком даде знак да провале врата. Неколико њих је покушало, али безуспешно. Као да је нека невидљива заштитничка рука са унутрашње стране подупирала та мала дрвена врата. Туркмановић, већ бесан, разгрну своје војнике и прогура се напред, псујући их. Затрча се на врата и удари их петом, намеран да их развали, али паде као покошен, без гласа. Његови људи, видно престрашени, ставише га на носила и кренуше ка Новој Вароши, журно, као да су сад они прогоњени. После овог необичног догађаја, целу ту шуму и заселак народ прозва Пета, па се и ова брвнара прочу као „црква у Пети”.

РУКОМ НЕВИДЉИВИХ МАЈСТОРА

Према најстаријим предањима, црква је овде или у близини постојала чак од XI века и била је посвећена Вазнесењу Христовом. Историчар Милан Ђ. Милићевић бележи да је ова црквица обнављана 1772. и наводи један турски документ којим се та обнова одобрава. Неки аутори настанак црквице везују за годину 1780, када су настале и царске двери, рад чувеног Симеона Лазовића. У сваком случају, црква у Пети најстарија је сачувана и по величини најмања из доба српског ропства под Турцима. Зна се да је црква обновљена у XIX веку. Дугачка је 6,4 метра, широка 3,2 и висока 2,7. Не оскудева у необичним и лепим мајсторским шарама и дуборезима.
„Иако не великих димензија, ова брвнара садржи низ елемената сакралне православне грађевине који се заједно ретко срећу и у много већим дрвеним храмовима на простору Србије... Доста скучен ентеријер ипак је подељен на олтарски простор, наос и припрату; иконостас – као што то захтева литургија – има два пролаза (централни и северни) који воде у најсветији део храма...” пише Сања Кесић Ристић („Царске двери цркве брвнаре у Кућанима”, Саопштења XXX–1998, XXXI–1999, Београд 2000).
Рекосмо, ова црква брвнара стоји ту од XVIII века без иједног укуцаног ексера. Рука мајстора, „видљивих и невидљивих”, тако ју је склопила. А мајстор је био и иконописац Симеон, припадник чувене бјелопољске сликарске породице Лазовић.
„Двери из Кућана готово су истоветне дверима које је поп Симеон сликао само годину дана раније за дрвени храм у Севојну... Ликови и ставови представљених светиња, набори драперија који одају сликарево непознавање анатомије, детаљи ентеријера у којима се одвија сусрет између Богородице и арханђела Гаврила, преовлађујућа комбинација црвених и плавих тонова уз обилну употребу злата – све су то елементи Лазовићевог рукописа”, наводи Сања Кесић Ристић. „Кућанске двери су у више махова изазивале пажњу истраживача. (...) Како хронолошки, тако и у погледу стилских одлика осликаних дуборезних партија, оне припадају не само најранијем опусу бјелопољског попа Симеона већ и веома успелим и – по неким подацима које пружају – јединственим остварењима родоначелника сликарске породице Лазовића. (...) Правоугаоног су облика и при врху завршене полукругом. У горња два правилна кружна поља била су насликана попрсја пророка Давида и Соломона, док су оквири издужених овала – који носе стојеће фигуре Богородице и арханђела Гаврила – при врху и при дну испреплетани вијугаво резбареним лискама. Сви ликови имају позлаћене нимбове, а заједничка им је основна хармонија боја која фигурира на њиховој одећи – плава доња хаљина и црвени огртач...”
По неким подацима, црква је изгледа срушена само пар година по изградњи, али царске двери су сачуване. Према попису цркава и манастира из Кнежевине Србије, црква је обновљена 1832. године.

ЧУВАРИ ПЛАМИЧКА У НОЋИ

У свештеничкој породици Поповић из Кућана вековима се чува и преноси легенда о настанку и имену Цркве у Пети. С колена и на колено. Поповићи су, памти се, и најзаслужнији за обнову ове црквице тридесетих година XIX века, пошто је она у међувремену била спаљена.
– Породица је пореклом из Херцеговине. Било је, у низу, девет попова из ове куће, па су тако овде и понели презиме Поповићи – прича старица Славка Поповић и показује слике на зидовима. – Овде, у нашој старој поповској кући, чувамо успомену на све њих. И  народ их памти, јер су увек били у средишту збивања у овом нашем крају, и у мирним и у немирним временима.
На рубу велике чисте косине на којој је црквица у Пети налазе се, издвојене изнад села, куће Грбића. Из тих кућа су, генерацијама, чувари и пазитељи цркве брвнаре у Пети. Ту се чува кључ. Они сачекују намернике, знане и незнане, онако домаћински. Све испричају, све покажу. И када смо ми стигли, Миланко Грбић оставља посао и спремно креће са нама.
– Чувамо традицију наших славних предака, почевши од Луке Грбе, најстаријег међу њима – каже Миланко. – Према нашем породичном предању, Лука Грба је и саградио ову цркву, као и прву кућу Грбића на овом месту. Дошао је, прича се, однекуд из источне Босне, из вишеградског краја. Од тада ми чувамо ту традицију и кључ од цркве. И славимо Малу Госпојину (21. септембар), којој је данас и посвећена наша црква брвнара.
Тако нам прича Миланко док отвара врата црквице пред коју смо стигли.
Нестварно мала, нестварно лепа, међу витим боровима који се око ње дижу у чиста небеса. Да би се ушло у цркву, мора се добро сагети, глава принети тлу. А у њој све исто онако како је Нови источник описао 1934:
„У петској цркви-капели налазе се мале царске двери, рад Симеона Лазовића. Осим тога, један мермерни већи сасуд са поклопцем за богојављењску водицу. Има и један ваздух од ланеног платна са интересантним народним шарама, и један антиминс владике рашког Григорија из 1730.”
Није то обична црква него дрвена шкољка на небесима, јатакуша, утроба која мирише на  народску и устаничку Србију, на смолу која се у тамјан претвара.
– И за Лазареву суботу увек отварамо цркву. Овде, у порти, тог дана се од 1999. увек окупљају људи. На жалост, данас их је и у нашим селима, па и око ове цркве, све мање. Надамо се да ће се ти лоши токови преокренути, да ћемо се као народ дозвати и сабрати, окупити се око онога што нас је одржало у најтежим временима, око онога што нас једино може одржати и данас.

***

Синђелије
Историчар Милан Ђ. Милићевић наводи један догађај из времена Српско-турских ратова 1876–1878. Једна јединица српске војске беше се улогорила надомак цркве у Пети. Добише дозволу да исеку један стари бор, како би се огрејали и на ватри зготовили храну. Кад су га оборили и секирама „исцепали дрво”, нађоше у њему скривене синђелије које су рашки митрополити давали кућанским свештеницима. Тако се изненада дође до занимљивог историјског извора.

***

Лазовићи
Бјелопољски Лазовићи спадају међу најзначајније српске сликаре XVIII и почетка XIX века. Осликали су много храмова и икона од Приморја до Старог Влаха и Косова. Вероватно најзначајнији храмови које и данас красе њихови радови су Високи Дечани и Савина. Царске двери Симеона Лазовића, рађене мање или више слично оним у Кућанима, налазимо у Цркви светих Петра и Павла у Сирогојну (1764), у цркви брвнари у Севојну (1779), Цркви светог Николе у Брезови код Ивањице (1805), цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића (осамдесете године XVIII века), у Белој цркви благовештењској у Карану (осамдесете године XVIII века). Нису сачуване царске двери из Цркве Светих Арханђела у Буковику код Нове Вароши (из 1800)...

***

За спомен
Већину својих радова у овом крају Симеон Лазовић радио је по наруџбини имућнијих световних људи или монашких заједница. На кућанским дверима, међутим, оставио је запис да их слика „за спомен и здравље” својој породици, па наводи супругу Анђелију, сина Алексија (свог сликарског сарадника и настављача) и помало загонетног сина Максима. На крају записа помиње се и Црква Светих Арханђела, што је отворило простор и за многа недоречена тумачења. Једно од њих је и претпоставка да су ове царске двери биле намењене другом храму, можда манастиру Клисура код Ариља, па су ипак завршиле у Кућанима.